У индустрији амбалаже, док биоразградиве и конвенционалне машине за прављење кеса функционишу слично-обе производе пластичне кесе за паковање-, оне се суштински разликују по компатибилности материјала, захтевима процеса и својствима готовог производа. Разумевање ових разлика је кључно за поштовање еколошких политика и унапређење производних линија.
Основне разлике у компатибилности материјала
Конвенционалне машине за прављење кеса користе традиционалне пластичне мешавине као сировине за обраду не-биоразградивих материјала као што су полиетилен (ПЕ) и полипропилен (ПП). Ови материјали имају добру термичку стабилност и широк прозор за обраду, што захтева релативно мање строгу прецизност контроле температуре.
Међутим, машине за производњу биоразградивих кеса морају бити компатибилне са биоразградивим материјалима као што су ПЛА (полимлечна киселина) и ПБАТ (полибутилен адипат/терефталат). Температуре топљења и реолошка својства различитих биоразградивих материјала значајно се разликују-ПЛА има тачку топљења од приближно 175 степени, док је ПБАТ високо вискозан и температурно-осетљив. Ово захтева биоразградиве машине за прављење кеса са софистициранијим системима за контролу температуре и могућностима регулације притиска како би се прилагодиле потребама обраде различитих материјала.
Разлике у изазовима процеса
Конвенционални{0}}процеси прављења кеса су веома зрели, са широким опсегом параметара за температуру, притисак и брзину заптивања, што резултира високом стабилношћу производње.
Обрада биоразградивих материјала представља јединствене изазове: ПЛА је крхка и склона пуцању током обраде традиционалном опремом; ПБАТ, због своје јаке адхезије, лако изазива адхезију филма на расхладним ваљцима током процеса ламинације, захтевајући ПТФЕ контактни слој на површини ваљка да би се ово решило. Штавише, биоразградиви материјали имају ужи прозор{1}}за заптивање; превисоке температуре доводе до деградације материјала, док претерано ниске температуре доводе до слабих заптивки, постављајући веће захтеве за прецизност контроле температуре опреме.
Својства готовог производа и еколошка вредност
Пластичне кесе које производе конвенционалне{0}} машине за прављење кеса тешко се разграђују у природном окружењу и тешко их је рециклирати, што је у супротности са све строжим смерницама „забране пластике“.
Кесе произведене помоћу машина за производњу биоразградивих кеса{0}}могу се аутоматски разградити под одређеним условима (као што су индустријско окружење за компостирање). Узимајући ПЛА као пример, он се добија из обновљивих извора као што је кукуруз и производи се ферментацијом и полимеризацијом, поседујући двоструку еколошку вредност да је и „обновљив“ и „биоразградив“. Међутим, тренутни трошак биоразградивих материјала је и даље око 30% већи него код традиционалне пластике, а разградња зависи од индустријског компостирања, што је тешко постићи компостирањем у домаћинству. Ово је уско грло које индустрија тек треба да превазиђе.
Препоруке за избор
Препоручени избор: Биоразградива машина за прављење кеса. Производи компаније морају испуњавати еколошке прописе; производи првенствено треба да буду за категорије са јасним захтевима за деградацију, као што су торбе за куповину, кесе за смеће и кесе за експресну испоруку; а компанија треба да има пратеће услове деградације као што је индустријско компостирање.
Алтернативни избор: Обична машина за прављење кеса. Производи треба да буду за не-примену као што су индустријска амбалажа и пољопривредне фолије; производи тренутно треба да користе традиционалну пластику као главну сировину, а постојеће производне линије не би требало да захтевају надоградњу.
Основна разлика између биоразградивих машина за прављење кеса и обичних машина за прављење кеса произилази из фундаменталне промене у систему материјала. Кључ избора лежи у одређивању да ли је правац производа у складу са еколошким трендовима и да ли компанија може да издржи краткорочне-изазове у погледу трошкова и процеса повезаних са биоразградивим материјалима.
